БЕСПЛАТНИ САВЕТИ СУ УВЕК НАЈСКУПЉИ
(НАРОЧИТО КАДА СЕ ТИЧУ БЕСПЛАТНИХ АКЦИЈА)

Господин Мијат Лакићевић је у, иначе концизном, тексту објављеном у Блицу 2.12.2007. године под насловом „Незасити синдикати“ изнео низ неистина.  Рекао бих, ни мањег текста ни већих неистина. Идемо редом.

Основна теза је да синдикати јавних предузећа траже да држава остане њихов већински власник. Потпуно нетачно. Синдикати су своје виђење приватизације јавних предузећа изнели у виду целовитог сопственог концепта садржаног у законском предлогу који су крајем 2006.године грађани подржали са 400.000 потписа. По том предлогу структура власништва у јавним предузећима је: Инвестициони фонд пензијских осигуравајућих друштва, плус инвестициони фонд грађана који немају везе са јавним предузећима, плус запослени у јавним предузећима, укупно између 40 и 55% власништва. Према том концепту се, одмах и у свим јавним предузећима, приватизацијом потпуно елиминише партијско управљање тим компанијама. Држава задржава право вета на кључне одлуке, што је потпуно оправдано када је реч о  обављању делатности од општег интереса. Тај предлог је не само много бољи од предлог г. Динкића, него и много радикалнији у успостављању управљачке структуре која гарантује ефикасност јавних предузећа.

Друга теза је да државно власништво омогућава неоправдано високе плате и нерад. Потпуно нетачно. То омогућава партијско управљање државним власништвом, а не државно власништво само по себи. У супротном државно власништво не би ни постојало у САД, Француској, Немачкој, о скандинавским земљама да ни не говоримо, развој Русије и Кине би био необјашњив када би та теза о погубности државног власништва била тачна, итд. Погубно је партијско управљање државном својином. У сукобу г.Динкића, чији предлог у потпуности задржава партијско управљање јавним предузећима и синдиката, чији предлог у потпуности елиминише партијско управљање, г. Лакићевић се  без остатка ставио на страну г. Динкића.

Трећа теза је да су грађани у значајној мери допринели развоју јавних предузећа. И таман када сам помислио да ће г. Лакићевић логично наставити мисао захтевом да се постојећи модел поделе бесплатних акција не мења, пошто он нама грађанима који немамо везе са јавним предузећима даје дупло већу масу вредности за поделу, од модела који заговара г. Динкић, г. Лакићевић ту просто остаје без даха, неспособан да превали преко уста да управо грађани у моделу г. Динкића постају драстично оштећени. Ваљда треба да прихватимо Динкићев концепт који нам наноси штету, тешећи се наслађивањем како ни други неће добро проћи у том моделу.

Четврта теза је да запослени у јавним предузећима  неоправдано уживају привилегије. Ко ужива привилегије? Високостручни инжењери, техничари, мајстори, економисти, правници – или партијски кадрови партија које управљају одређеним јавним предузећем? Па наравно партијски кадрови. Теза да су синдикати одговорни за неоправдане привилегије, а не министри који располажу кадровским местима као да им је то дедовина је више од нетачног. То је већ на граници пристојности.

Пета теза је да запослени у јавним предузећима не треба да добију беплатне акције. Потпуно нетачно. Уз сав допринос целине друштва за развој тих компанија, неспорно је да су их у значајној мери својим деценијским радом изградили  запослени у њима. Нормално је да они добију исто онолико колико и сви други у другим предузећима која су продавана од 2001.године до данас. Господин Лакићевић изгледа не зна да је то питање већ решено нашим законима. Текст је интониран на начин као да се тек сада одлучује о судбини да ли ће запослени у јавним предузећима остварити право на бесплатне акције или неће, а право на бесплатне акције и за запослене у јавним предузећима на једнак начин као и за све друге запослене у привреди је решено законски крајем прошле године. Оно што је још важније, ми остали грађани добијамо много више када запослени у јавним предузећима имају свој проценат до 15% акција, због тога што нама припада преко наших 15% и сви проценти које запослени у јавним предузећима не искористе. Или још јасније, ако нас г. Динкић и г. Лакићевић не штите од запослених у нпр. ЕПС-у ми ћемо добити око 27% акција ЕПС-а, а не 15%. У НИС-у ћемо добити око 20%, а не 15%. У Телекому око 23%, а не 15% итд..

Када се до краја анализира текст г. Лакићевића, његове изговорене и прећутане поруке су: мрзите се грађани међусобно, уживајте у томе што ће неко други добити мало и немојте да водите рачуна о томе да истовремено и ви сами добијате дупло мање од онога што вам омогућава постојећи законски оквир, подржавајте брзину коју предлаже г. Динкић и превидите да се на тај начин задржава партијско управљање у јавним предузећима. Будите против својине Републике Србије и тиме се припремите за благодети мултинационалних компанија. Не тврдим да је г. Лакићевић домислио сопствене тезе, али тим горе по њега.

У Београду, 5.12.2007. године
Бранко Павловић