logo

Тренутно на сајту

Ко је на мрежи: 5 гостију и нема пријављених чланова

Питања

pitanja.gif

АНАЛИЗА ВЕРЗИЈЕ ОД 6.12.2007.

У првом делу овог текста анализирам само спорне чланове новог предлога , а у другом делу објашњавам додатне начелне замке овог и свих претходних предлога.
Напомињем да целовитост анализе  подразумева ишчитавање четири текста ( овог, текста који је одговор на Лакићевићев текст у Блицу и два текста објављених на НСПМ (сви су вам достављени)).

1. Спорни чланови:

1.1.- У  чл. 23,ст.1.,тач.2 „... процењена тржишна вредност укупног капитала...“.

И даље се не одређује  вредност акција  запосленх у односу на књиговодствену вредност предузећа, него се сада, уместо тржишне вредности, користи процењена тржишна вредност. Напомињем да је реч о укупном капиталу за разлику од процене вредности 15% акција за остале грађане где се говори о основном капиталу. Разлика је у томе што укупни капитал укључује и експлоатациона права, а основни капитал не( задржавам право да око овога консултујем преко викенда своје економисте).

Када се користи „процењена тржишна вредност“ онда се мора дефинисати:а)којом методом се процењује вредност, б) ко процењује и в)какава права имају запослени уколико сматрају да договорена метода није добро примењена ( у ком поступку и у којим роковима имате право провере тачности примењене методе).

Оно што је одмах јасно, процењена тржишна вредност ће сигурно бити већа од књиговодствене вредности и мислим да је најбоље проблем нетачности књиговодствених података означити као искључиви проблем државе. Зашто бисмо измишљали методе. Ако књиговодство не ваља, сви смо сагласни да се оно прилагоди стварности и то је посао садашњег власника,тј. Државе.  Нема разлога за било какве нове методе обрачуна вредности акција.

1.2.- Чл.23., ст.4. „...запослени и бивши запослени доносе одлуку...“.

Како доносе одлуку. Референдум за запослене, то је јасно. Нејасно је ко спроводи референдум, у ком року, ко броји гласове, како се то записнички констатује и коме доставља, дакле нејасна су техничка питања, али је све то могуће регулисати. Али шта ћемо са бившим запосленима? То је тешко решиво. Једино приликом пријављивања да сви одмах означе да ли хоће акције или паре. У сваком случају овај став захтева разраду.

1.3.- Чл.24.,ст.2“... на дан евидентирања...“

Ту се може поставити питање курсних разлика. Треба тражити по курсу на дан исплате.

1.4.- Чл. 26., ст.3- ко се сматра запосленим и бившим запосленим- већ смо доставили формулацију на којој треба инсистирати.

1.5.- Чл. 29.,ст.2., у коме се предвиђа изузетак по коме Влада увек по свом нахођењу може одлучити да се не деле акције него само исплаћује бонус.

То је нов став. Идеја је да се попусти код одредби у вези права на акције, а да се остави могућност да Влада увек може исплатити само новац. Код овог става поправке нису могуће, пошто став 1. истог члана говори о предузећима код којих није постигнута цена већа од 200 милиона евра.Очигледно је овај став предвиђен за НИС, ЕПС и Телеком.Треба се залагати да став буде брисан. Он је иначе добра копча за разговор  са другим синдикатима јавних предузећа, пошто они тамо немају новчани бонус одређен и мисле да ће увек моћи да изаберу да добију акције. Неће моћи. И кад су мањи (до 200 милона) и кад су већи увек ће им Влада одредити бонус какав хоће и избећи поделу акција кад то пожели.

1.6.- Чл.30- предвиђа да сва горе наведена питања: одређивање тржишне вредности, пријављивање, остваривање права на акције, односно бонуса- уређује Влада. Када се овако доноси предлог закона ,јасно је да ће сва та питања бити изван контроле. Њихов аргумент ће бити да се таква питања редовно уређују подзаконским актима, али је котрааргумент да је све већ регулисано и да се само отвара додатни простор за дискриминацију.

1.7.- Чл.31- предвиђа да се исти поступак примењује и на друга јавна предузећа, али одмах у ст.2. предвиђа да све то може бити и другачије уређено посебним прописима. На тај начин је уграђена двострука несигурност за запослене у другим јавним предузећима: једном тако што Влада може увек да одлучи да запослени не добију аквције него новац, а за та предузећа се не зна колико је то новца, а други пут додатно може да предвиди да за њих ни то не важи.

2. Зашто је сваки овакав приступ начелно опасан:

2.1.- Овим предлогом се укида већ освојено право ( освојено предлагањем нашег закона прошле године) о једнаком праву запослених у јавним предуизећима у односу на друге запослене у привреди. Ако се може смањивати већ освојено, онда је то сигнал властима да могу ићи још ниже.

2.2.- Овај предлог је стварно неправедан према осталим грађанима. Када имамо модел, какав је сада важећи, да запослени у јавним предузећима остварују највише 

15% акција, по методу 200 евра по години стажа, а да све што од њихових 15% процената остане неискоришћено иде у Приватизациони регистар остлим грађанима, онда је заједнички интерес грађана и запослених у јавним предузећима да се одбрани  укупно 30% за  грађане. Када нема „преливања“ онда је разлика између грађана и запослених у јавним предузећима ( чак и када се једновремено приватизују сва предузећа) дупло већа, него када „преливања“ има. Када се приватизују само ових 6, онда је разлика десетоструко у корист запослених у јавним предузећима. Та позиција омогућава Влади да медијски сатанизује запослене у јавним предузећима и да у финишу усвајања закона,примера ради, једним амандманом број „ 100.000.000. „ замени бројем нпр. „40.000.000“. Закон усвојен, грађани уз Владу због креиране мржње према запосленима у јавним предузећима  који су пристали на непринципијелан закон док су мислили да они неће лоше проћи, а сада се буне када нису добили онолико колико су очекивали.

2.3.- Када се одустане од укупно 30% за грађане, онда је Влада као неко ко одређује методологију израчунавања права на акције и могућност исплате бонуса изузетно пристрасна. То је као „кадија те тужи кадија ти суди“. Сваки проценат који не припадне запосленима иде држави. А држава утврђује методологију. Па наравно да ће она бити веопма неповољна за запослене. Када све што запослени не добију иде за друге грађане у Приватизациони регистар, онда је Влада неутрална и методологија је по природи ставри много објективнија.

2.4.- Укратко, овим предлогом се извесно добија мање од онога што би се добило применом постојећих норми, а истовремено је велики ризик да се може добити још мање.

У Београду, 6.12.2007. године
Бранко Павловић